Bicikl

Издавачка кућа Архипелаг основана је 15. маја 2007. године у Београду. Оснивач и главни уредник Архипелага је Гојко Божовић, песник, есејиста и књижевни критичар. Издавачка кућа Архипелаг је активан културни и издавачки пројекат заснован на високим критеријумима у избору књига, стандардима професионалног издаваштва, уређивачки профилисаним библиотекама, као и на интерактивном односу са читаоцима.

Доживљавајући издаваштво најпре као део културе и као наставак и јавно исповедање читалачке страсти, Архипелаг је обликован као издавачка кућа која је на страни својих читалаца како избором књига и избором аутора, тако и јасним опредељењем за врхунске вредности у свакој од библиотека коју објављује. Од самог почетка Архипелаг је дефинисан као издавач који објављује књиге у знаку најузбудљивије маште и најбољег знања. Основни концепт Архипелага јесте да на тржишту проверава своје идеје и да их ту заступа, а да му, при томе, култура даје високе критеријуме и добру меру у свакодневном послу. Избор Архипелага јесте да се, стрпљиво и одговорно, сваког дана уради нешто у свом послу, да књиге буду лепе и препознатљиве, да се читаоцима предлажу најбоље књиге по мери нашег искуства и да се од тих књига и њихових писаца стварају видљиве фигуре друштвених вредности. Издавачка кућа Архипелаг објављује књиге из врхунске савремене књижевности, историографије, политичке теорије, економије, филозофије, психологије и лексикографије. Објављујући књиге из савремене књижевности, настојимо да представимо архипелаг модерне светске литературе, при чему су неки писци у нашем издању први пут објављени на српском језику.Објашњавајући настанак, природу и феномене модерног света, књиге из области историографије, политичке теорије, филозофије, психологије и економије, написане од стране водећих савремених мислилаца, представљају читаоцима Архипелага кључне изазове савременог света. Креативни тим Архипелага настоји да се према свакој књизи у издању ове куће односи као да је у питању острво, свет за себе и догађај за себе, али ради тако да све заједно оне буду део истог Архипелага, део препознатљиве целине.

Верујемо да то читаоци препознају по јасном профилу, по уређивачкој концепцији која, уважавајући највише критеријуме, поштује и писце и читаоце, по професионалним стандардима свих делова издавачког посла – од уређивања до дизајна, од лектуре до коректуре, од обликовања књиге до њеног јавног представљања.

Прва кошаркашка лопта у Србији

Прву кошаркашку лопту у Србију донео је октобра 1923. године из Америке Vilijam Viland, представник добротворне организације Војска Спаса. Овај датум се узима за почетак кошарке у Србији.

Почетци

Тада је поред других америчких игара, демонстрирана и кошарка, а полазници курса били су гимназијалци, наставници фискултуре и соколски предњаци. Уз активну логистичку подршку Соколске организације, тада најмасовније спортске институције у земљи, Viland је у току двомесечног боравка одржао курсеве и за собом оставио опрему за кошарку, кошеве и лопте. Конструкције из Београда, по завршетку курса гимназијалци су пренели у Другу мушку гимназију, која се налазила на месту данашње зграде Политике и наставили да играју кошарку.

Захваљујући отварању Соколске организације према екипним спортовима, као и жељи саме државе да се спорт протежира кроз школе, кошарка, почетком тридесетих година прошлог века, добија нови замах. Носилац готово свих кошаркашких активности у овом периоду је СОКО Краљевине Југославије, а његови чланови неуморно раде на усавршавању правила, побољшању услова за игру и тренинг. Нови спорт, до тада називан баскет бал, кошићева или кошикова добија своје домаће име: Кошарка!

Круну кошаркашких такмичења до почетка Другог светског рата свакако представља Свесоколски слет у Борову 1940. године на коме је учествовало 170 играча и играчица подељених у четири старосне категорије. Женска екипа београдског Соколског друштва Матица осваја титулу првака државе, по мало чудним резултатом 2:0, услед лоших временских услова. Једини кош на утакмици постигла је Ружица Радовановић.

У периоду до Другог светског рата, за развој и унапређење кошарке у Београду највише је заслужан Зденко Павић, са својом супругом Вером. Прочелник за такмичарске игре при начелству Савеза Сокола који је протежирао кошарку и кроз СОКО и кроз школски спорт. У оквиру београдског Сокола формирао је кошаркашку екипу, а био је и главни организатор средњошколских кошаркашких турнира у Београду крајем тридесетих година прошлог века. Преводио је кошаркашка правила и радио на изградњи кошаркашких терена и кошева.

Формирање првих кошаркашких клубова у Србији 

Први кошаркашки клубови формирали су се у оквиру фудбалских клубова као секције непосредно пред почетак Другог светског рата. Масовно формирање клубова дешава се непосредно после окупације Краљевине Југославије, на пролеће 1941. године. Пре свих то су Матица, Омладинац, САСК, Избеглице, СК 1913, нешто касније и други: БАСК, БСК, Митић, Обилић, БТК, БОБ. Играчи су бивши соколци и свршени средњошколци: М. Стефановић, Н. Поповић, И. Димић, Соколовић, С. Шапер, Б. Аксентијевић као и група избеглица, врхунских кошаркаша које је ратни вихор донео у Београд: Неферовић, Тешин, Путник, Ронац, Мађерух. Кошарка се за време окупације играла на Ташмајдану и Калемегдану, као и на теренима СК 1913 на Топчидерском брду (сада стадион ФК Црвена Звезда). У септембру 1941. организује се првенство Београда, а на пролеће 1942. године оснива се и Српски савез кошарке и одбојке. За непуних годину дана савез има у чланству 23 клуба а утакмице кошарке и одбојке укупно је у овом периоду гледало 15,000 људи. Председник Савеза био је полазник Viland курса из 1923. године: Светислав Бата Вуловић.

Кошарка у Србији за време Другог Светског рата

У Београду се кошарка играла све време окупације. Кошаркашке утакмице играју се по први пут у Шапцу и Крагујевцу. Пажњу привлачи велика гледаност, на утакмицама је било од 1,000 до 1,500 људи. Кошарка се играла свих ратних година, па и у августу 1944. године непосредно пред ослобођење. Проглашавани су прваци Србије, а кошарка је дефинитивно освајала својом атрактивношћу, брзином и лепотом, и оне који су је играли и оне који су је гледали.

Савремена кошарка у Србији

Кошаркашка репрезентација Србије представља Републику Србију на међународним кошаркашким тамичењима. Већ од краја двадесетог века почиње да бележи одличне резултате. Пет пута је освајала медаљу на Евробаскет: злато 1995. године у Грчкој, 1997. године у Шпанији и 2001. године у Турској; сребро 2009. године у Пољској; бронза 1999. године у Француској. Три пута је освајала медаље на Светском првенству: злато 1998. године у Грчкој, 2002. године у Америци; сребро 2014. године у Шпанији. Једанпут је освојила медаљу на Олимпијским играма: сребро 1996. године у Америци.

Кошаркашка репрезентација Србије тренутно заузима седмо место на FIBA светској ранг листи. Од средине 2002. године па до пред крај 2006. године била је на првом месту. Шест пута је проглашавана за најбољу мушку екипу од стране Олимпијског комитета, и то за године: 1995, 1996, 1997, 1998, 2002 и 2014.

Највеће заслуге за овакве одличне резултате припадају селекторима Душан Ивковић и Жељко Обрадовић, као и кошаркашима: Бодирога, Даниловић, Обрадовић, Сретеновић, Паспаљ, Берић, Ребрача, Ђорђевић, Дивац, Савић, Томашевић, Котуровић, Топић, Шћепановић, Стојаковић, Гуровић, Јарић.

Женска кошаркашка репрезентација Србије под руководством селекторке Марине Маљковић је на Европском првенству у кошарци за жене, одржаном 2015. године у Мађарској и Румунији, освојила прву златну медаљу! Фантастични успех за Србију!

Највиши лични домети: Sacramento Kings

Дрес Sacramento Kings са бројем 16 који је носио Предраг Стојаковић свечано је подигнут на врх Sleep Train Arena и повучен из употребе. На овај начин су Sacramento Kings изразили захвалност Предрагу Стојаковићу за његов допринос клубу и кошарци. 

Предраг Стојаковић је играо на три All Star утакмице и два пута победио у брзом шутирању тројки. Један је од најбољих играча у историји српске кошарке, а такође и један од најбољих шутера у NBA историји. Са репрезентацијом СР Југославије је освојио злато на Светском првенству 2002, године, злато на Европском првенству 2001. године и бронзану медаљу на Европском првенству 1999, године.

Највиши лични домети: FIBA Hall of Fame

FIBA је 1. март 2007. године отворила Кућу славних у Алкобендасу, предграђу Мадрида у Шпанији. Кућа је отворена у години прославе 75 годишњице FIBA када је 18. јун 1932. године неколицина младих и одважних људи изборила независност руководећег тела од аматерског рукомета, који је тада имао контролу над кошарком. Кућа славних у Алкобендасу је зграда замишљена као надоградња Фондације Педра Фернандиза музеја у које се чува наслеђе кошарке. Признања добијају личности са свих меридијана који су допринели развоју и популарности кошарке. 

Кандидати за Кућу славних су подељени у четири категорије: играчи, тренери, званична лица (судије и делегати) и заслужне личности (функционери). Србија у све четири категорије има своје представнике!

Играчи: Дражен Далипагић, Владе Дивац, Драган Кићановић, Радивој Кораћ, Зоран Славнић. Тренери: Александар Николић, Ранко Жеравица. Званична лица: Обрад Белошевић. Заслужне личности: Небојша Поповић, Радомир Шапер, Борислав Станковић.

Највиши лични домети: Naismith Memorial BasketBall Hall of Fame

Naismith Memorial Basketball Hall of Fame је Амерички историјски музеј и Кошаркашка Кућа славних, која се налази на 1000 Hall of Fame Avenue in Springfield, Massachusetts. Одаје признање онима који су дали огромни допринос у развоју и популарности кошарке, као играчи, тренери, судије и организатори. Кошаркашка Кућа славних покушава сачувати и промовисати кошарку на свим нивоима, и постати врхунска Кућа кошаркашке историје. Србија у две категорије има своје представнике!

Играч Дражен Далипагић. Тренер Александар Николић.

Web Hosting