Bicikl

Blog Malog pingvina

Sa ponosom vam predstavljamo Blog Malog pingvina, osmišljen kao mesto na kojem možete da kreirate članke iz događaja u kojima ste bili aktivni učesnik, a za koje smatrate da su u određenoj meri unapredili kvalitet vašeg života! Podelite Vaše članke sa svojim prijateljima, ulepšajte im dan!

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna

Srpski vaterpolista i kapiten reprezentacije Srbije, Filip Filipović, dobio je još jedno veliko priznanje, pošto ga je američki časopis Swimming world proglasio za najboljeg vaterpolistu sveta u 2016. godini. Filipović je nedavno proglašen i za sportistu godine u izboru Olimpijskog komiteta Srbije, a na nedavno završenim Olimpijskim igrama u Riju osvojio je zlatnu medalju.

Filip Filipović: Za ovo priznanje zaslužna je pre svega ekipa. Da nije bilo njihovog velikog doprinosa kao i sjajnog rada stručnog štaba ni ja ne bih mogao da pružam ovakve igre. Dakle, nagrađen sam ja, ali ona pripada svima. Ovo priznanje je još jedan dokaz kakve smo rezultate ostvarili u prošloj godini. Dobili smo toliko nagrada da bolja potvrda našeg učinka u 2016. godini i nije potrebna.

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
Пампкину, Дуњици, са миљем у гласу,
за сваки тренутак радости, 
За свако Једва чекам нови дан. 
Срећан ти пети рођендан!
 
 од љубави, мама и тата.
 
На раскршћу малом, на дну улице, 
крошњу раширило баш изнад барице,  
чудно дрво жутога плода, 
што зри кад к' југу полеће рода.
Широких листова, ко каква крила,
бере их неретко и шумска вила,
за јесењу бал хаљину да шије, 
у хаљину тајну јесени да скрије.
Како се зове то чудно дрво,  
у дну дворишта последње, не прво?
Осредње висине, крошњица густа,
деца га не једу, скупља им уста?
Сестрица месеца, округла, жута, 
на крају свих крајева, на крају пута?
Лечи и мирише, с вилама се шуња,
чудно је то дрво, а зове су Дуња. 
Памти и резбари у годове своје, 
осмехе дечије и твоје и моје. 
На старој шкрињи бака је чува, 
од ње сладак компотић кува.
Миришу успомене јесени ране,
У њима се њишу дуњушкине гране, 
Листићи се преврћу на плишане стране,
У свако детињство нека дуња стане.
 
Мирише соба, миришу звезде,
то жуте дуње по крају језде!
Кад би месец имао лице,
Било би то лице дражесне дуњице!
Још се котрљају ко какве луталице,
дуњице шуњалице, шапуталице!
 
Преузето из књиге песама: Дуњице шуњалице шапуталице, ауторке Анђелка Јелчић