Bicikl

Српска Православна Црква

  • Божићна посланица Српске Православне Цркве

    Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2014. године

    ИРИНЕЈ

    по милости Божјој

    Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше Свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни Божићни поздрав:

    МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

    Божић је дан у који је Бог постао човек, да би људи постали богови по благодати; Божић је дан откривања вечне истине о Богу, човеку и свету; Божић је дан у који се сјединило Небо и Земља, у који је засијала свету вечна светлост богопознања; Божић је дан у који су се људи измирили са Богом и познали да су синови Божји – да су сви људи браћа и вечна сабраћа, призвана на узајамну љубав, мирење и праштање.

    Радосна вест о рођењу Сина Божјег благовести нам најпре двоједну истину: истину о Христу Богочовеку, истинитом Богу и истинитом Човеку, Сину човечјем, једноме и истоме Јединородном Сину Очевом чији је род неизразив и Који је истовремено из царскога рода Давидова. Тако, по богонадахнутим речима Светог Владике Жичког: на Њему се испуњавају обе заповести Божје: ко воли Њега, воли савршеног Бога; ко љуби Њега, љуби савршеног Човека, и у Њему исконску човечност, све људе и сва створења Божја.

    На Божић нам се јављају, откривају и дарују три основне светиње људског и свеукупног постојања: светиња оца и очинства, светиња мајке и материнства, светиња детета и детињства. Управо зато Црква, припремајући се за Христово Рождество, слави пред Божић: Детинце, Материце и Оце. Тако, у Христу као Детету младом, Богомладенцу, Предвечном Богу – како Му на Божић певамо – свако зачеће у утроби мајке и свако рођење задобија вечни смисао; свако новорођено дете постаје светиња. Исто тако је светиња и материнство, освештано богоматеринством Пресвете Богородице, јер утроба матере не рађа више децу за смрт и пролазност: свако рођење новог детета после Христовог рођења постаје рођење за вечност. Тако је тиме и земаљско очинство постало светиња, зато што су му корени у небеском очинству Бога Оца, Христовог и нашег вечног Родитеља.

    Рождеством Христовим, дакле, јавља нам се и дарује величанствена и неизрецива Тајна небеске Заједнице Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога љубави у Тројици прослављанога. Њиме земни отац, мајка и дете постају огледало те надумне тајне, као Црква Божја и као породица – Црква у маломе. Јединство света и јединство људског рода, јединство и неуништиво заједништво утемељени су у јединству Божјем и вечној Заједници љубави Оца и Сина и Духа Светога.

    Стварајући видљиви и невидљиви свет, Бог га испуњује Својом љубављу и призива на узрастање у тој љубави и савршенству, по мери Божјег савршенства, нарочито када се тиче разумних бића: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт 5, 48). Тако стварајући свет, Бог већ тада почиње да ствара Цркву као заједницу свега постојећег. А пуноћу тог стварања и свеукупног дела Божјег управо представља Христово Рождество – дан у који се Бог очовечио да би се човек и творевина обожили. Зато је Црква Божја, као тело Христово, место и заједница остваривања те пуноће, место узрастања и усавршавања док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјега, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове (Еф 4,13). Породица је основна ћелија те и такве Цркве Божје, слика Божје тројичне љубави. Зато Апостол народâ Павле, кад говори о светињи брака, исту упоређује са љубављу којом је Христос заволео Цркву, приносећи и жртвујући Себе за њу, и завршава богонадахнутим речима: Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви (в. Еф 5,25-32).

    Када људи поричу и заборављају Бога љубави, распада се породица као њено земно остварење и јављање – то јест, заједница мушког и женског као Света Тајна љубави и рађања за живот вечни. Што је мање вере у Бога, што је мање Бога и Божје љубави у људима, то је све мање љубави у људским односима; све је мање истинске љубави у браку, породици, друштву – то све више међу људима и у људима царује лажна љубав и самољубље.

    Људско биће је по природи и призвању створено за љубав. А као што људски организам потребује здраву храну, то човек, губећи праву љубав и здраву храну, замењује их сурогатима љубави и хране. Такав човек постаје неспособан да схвати и прихвати вечну Истину, Којој певамо на Божић: Рождество Твоје, Христе Боже наш, обасја свет светлошћу богопознања; још мање може такав човек да схвати и прихвати речи Бога Који се јавио у телу: Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу Ја дати за живот света (Јн 6, 51).

    Није ли наше доба поново кренуло путем смрти, путем замењивања истине Божје лажју, путем служења твари уместо Творцу? Заиста, човек је данас у опасности више него икада да замени Бога сатаном, лажним божанством и лажним знањем, истинску љубав оним што Свети Јован Боговидац назива похот телесна, и похот очију и надменост живљења (1. Јн 2, 16). А када год је човечанство у историји кретало тим путем, неминовно се налазило у предворју своје катастрофе и пред пропашћу своје цивилизације.

    Наше слављење Божића, као слављење Бога љубави и истинске човечје љубави, као и светиње рађања за вечни живот, догађа се у времену човекове употребе али и злоупотребе Божјег давања и дарова. Та злоупотреба неминовно изазива поремећај основног поретка и правила живљења, узрок је зла и многих болести, угрожава здравље како човека тако и природе, и доводи до губљења смисла живота. Одбацивање и гажење древних хришћанских и свечовечанских моралних основа живота, и на њима грађеног истинског људског постојања и достојанства, води поремећају саме наше природе и живота.

    Христово Рождество позива на повратак исконским моралним вредностима, на уздржање, на целомудреност живота младих, на светињу брака, подвиг, пост и молитву.

    У овом, дакле, нашем времену, у којем је све на продају – нарочито светиња љубави и смисла живота, Богомладенац Својим Рождеством позива све људе свих времена на задобијање вечне божанске љубави, бесмртног здравља и пуноће живота, у заједници Бога Оца и Сина и Духа Светога, Једног Бога у Тројици слављенога.

    И овога Божића смо заједно са својом браћом и сестрама на Косову и Метохији, и поручујемо им да остану и да живе са својим светињама.

    Молитвено се сећамо и нашег брата и саслужитеља, Архиепископа охридског и митрополита скопског Јована, који у тамници неправедно издржава казну само зато што се определио за јединство Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Такође се молитвено сећамо и свих оних који било где невино пате и страдају.

    Молимо се новорођеном Христу да у години која долази буде мање немира а више мира, мање мржње а више љубави, мање неслоге а више слоге, и призивамо благослов Божји на вас, децо наша духовна, ма где да сте у свету, да у миру и љубави са Богом и људима прославите Божић, поздрављајући једни друге радосним и древним поздравом:

    Мир Божји – Христос се роди!
    Ваистину се роди!
    Благословена нова 2015. година!

    Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2014. године.

  • Божићна посланица Српске Православне Цркве

    Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2015. године

    Иринеј

    по милости Божјој

    Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше Свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни Божићни поздрав:

    МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

    Овим речима, браћо и сестре у Христу Господу и драга наша децо духовна, позива нас свети цар Давид на данашњи празник и празнично славље које нам је сам Господ припремио Својим рођењем од Пресвете Дјеве Марије у пећини витлејемској. Гле, пре две хиљаде година Превсета Дјева Марија дође у Витлајем јудејски са праведним Јосифом пописа ради. Али, попис Јосифов међу браћом својом у роду своме послужио је домостроју спасења и испуњењу пророштва пророка Михеја, који духом Светим пророковаше овим речима: А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу хиљадама Јудиним, из тебе ће ми изићи Онај који ће бити Господар у Израиљу, којему су изласци од искони, од вечних времена (Мих. 5, 2).

    На данашњи дан се испунило ово пророштво. Јер, гле, Пресвета Дјева роди у Витлејему Јудином Онога којему су изласци од искони, од вечних времена, Бога Реч (Логоса) Који се на чудесан начин оваплоти од Пресвете Дјеве Марије и роди у Граду Давидову. Гледајући то, до тада невиђено чудо, анђели на небесима задрхташе, небо звездом на Истоку и земља пећином у Витлејему то пропратише! А ми, како рече цар Давид, певајмо данас Господу Богу нашем, благосиљајмо Име Његово, увек и непрестано  свима око нас  објављујмо Спасење Његово, свим народима који су са нама и око нас казујмо славу Његову и предивна чудеса Његова, славу Његову са којом се не може упоредити никаква слава овога света, и  предивна чудеса Његова која око људско не виде и ум људски не може објаснити!

    Рођење Господа Исуса Христа јесте историјски догађај који је истовремено обрадовао и небо и земљу, али и многе у Израиљу и Римској Империји узнемирио. Анђели и пастири славе га у Витлејему; мудраци са Истока, пратећи звезду водиљу, путују ка Јерусалиму, а Ирод и сав Јерусалим уплашише се када чуше од мудрацâ питање: Где је цар јудејски који се роди? (Мт. 2, 2).  Земља и небо обрадоваше се Спаситељу своме, а Ирод и сав Јерусалим уплашише се праведног Судије свог. Бог Реч (Логос) – Друго Лице Пресвете Тројице, предвечни Син Божји – оваплоћује се и рађа у времену као Богочовек Исус Христос како би спасао човека, слику Своју! То је суштина и смисао овог историјског догађаја и празника. Али, он у себи носи и једну другу поруку, поруку која се односи на човека, односно поруку о величини, узвишености и назначењу човека, поруку о томе због чега се, ево, Сâм Бог смирава рађајући се у пећини витлејемској. Са друге стране, овај празник нам сведочи и о безграничној љубави Божјој према човеку и свету. Бог, браћо и сестре и драга децо духовна, никада не оставља и не одбацује човека, икону Своју, нити овај свет, који је премудро створио, оставља без милости и доброте Своје. Увек га држи на длану Своме јер је Сведржитељ, обнавља га и спасава јер је Спаситељ. То је највећа и најузвишенија порука, не само овог божићњег празника него и свих спасоносних празника Господњих. 

    Већ у Старом Завету говори велики и свети пророк Исаија о рођењу Емануила, односно Онога чије име значи с нама је Бог. Ето, девојка ће затруднети, и родиће Сине, и наденути му име Емануил (Ис. 7, 14), говори пророк и, гле, као да је и сам сведок тога чедоснога Догађаја, додаје: Јер нам се роди дете, Син нам се даде, којему је власт на рамену, и име ће му бити Дивни, Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез мира (Ис. 9, 6). Рођење сваког детета је само по себи велика радост, а колико тек радост треба да нас обузме и испуни због Рођења Богомладнеца Емануила, Исуса Христа, који је, уистину, диван, Бог силни и Кнез мира! Знајући то, драга децо духовна, радујемо се и веселимо данас, као што су се радовали и веселили анђели на небесима и пастири у Витлејему певајући Слава на висинама Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14), јер је с нама Бог! 

    Данас, више него икад, потребни су мир на земљи и добра воља међу људима и народима! Мир на земљи и добра воља међу људима вечити је вапај неба и земље. Какав мир, каква воља и међу каквим људима? – упитаће неко. Јеванђелски одговарамо: божићни, божански Мир, Који нам се роди у Витлејему јудејском – Новорођени Богомладенац Исус Христос. Он Сâм јесте Мир Божји међу нама. Препознајмо Га, прихватимо Га и нека Он постане и наш Мир у немиру овога света! Добра воља међу људима мора бити резултат тог божанског Мира. Оволики недостатак добре воље у свету, па и међу нама хришћанима, показатељ је одсуства Мира Божјег међу нама. Да бисмо имали мир међу собом, прво успоставимо лични мир са Богом својим, Богом нашим! Помиримо се са Њим кроз покајање, кроз петровски вапај: Господе, помагај! Изгибосмо! Онда ћемо лако – као деца Божја, као Народ Божји, као браћа и сестре –  успоставити и добру вољу и мир међу собом.

    Шта видимо у савременом свету? Видимо да су се људи и народи веома удаљили од Бога. Али не само од Бога већ и међусобно, јер то једно са другим иде. Видимо да  свеспасавајуће Име Божје и Самога Бога многи више псују  неголи што Га славе и призивају у помоћ. Видимо да се највећи грех, грех убијања човека и читавих људских заједница, свакодневно врши, и то, често, у име Божје. То је за нормалан ум и разум непојмљиво. Питамо се: зар је могуће да неко са именом Божјим на уснама убија невину децу, жене, заробљенике и прогнанике? У име којег и каквог Бога то чини? У име које и какве религије то чини? Због овакве псевдорелигијске изопачености имамо оволико немира и страхова у свету, који нису ништа друго до ли  плодови активне безбожности псевдоверникâ. Браћо и сестре и драга децо духовна, позивамо вас у име Бога, у име Новорођенога Христа Господа, да чувамо себе и свој народ од свепагубног богохуљења и грехова који вапију до небесâ. Ако је Господ дошао да спасе свакога човека, обнови му стваралачко назначење и дâ му живот вечни, како онда да се ико дрзне да човеку одузме божански дар живота, било у мајчиној утроби било овде на Земљи?

    Без истинског и животног мира са Богом својим немогућ је мир са браћом својом, немогућа је и добра воља међу људима и народима. Знајући то, браћо и сестре и драга децо духовна, позивамо вас да се измиримо са Богом својим. Завапимо Му у покајању као онај изгубљени, блудни син и јеванђелској причи, а Он ће нас раширених руку примити!

    Уместо добре воље и љубави међу људима и народима  сведоци смо планетарне експанзије егоизма, суревњивости, антагонизама и надгорњавања – порока који изазивају забринутост, страх и зебњу за будућност овога света. Упутимо молитву Богомладенцу Христу да онима који данас воде своје народе, па и читав овај свет, подари  мудрост и доброту, љубав и смиреност, како би овај свет извели из најдубље моралне и егзистенцијалне кризе!

    У овој празничној радости поздрављамо све вас, нашу духовну децу и светосавску браћу и сестре широм света, у отаџбини и расејању. Поздрављамо вас и позивамо вас: помиримо се са Богом и међусобно и будимо деца Божја и Народ Божји! Развијмо и покажимо добру вољу међусобно и према свим људима око нас! Кроз ту добру вољу међу људима будимо светлост свету и со земљи! Живимо свето и честито и испунимо завет отаца којим су нас заветовали за Царство небеско!

    Посебно поздрављамо нашу браћу и сестре на нашем мученичком Косову и Метохији, у нашој духовној колевци. Молимо се Богомладенцу Христу да их духовно и божански, као пророка Данила и свете младиће у Вавилону, охрабри и учврсти у опредељењу да буду и остану верни завету наших светих предака. Апелујемо на све прогнане и избегле са ове наше свете српске земље, као и све прогнане и избегле са својих вековних огњишта, из Далмације, Лике, Славоније, Барање, са Баније и Кордуна, као и из разних крајева Босне и Херцеговине, да учине све што до њих стоји да се врате на своја вековна огњишта, да их обнове, унапреде и сачувају за покољења која ће доћи.

    Грех је, међутим, поменути невољнике, страдалнике и прогнанике српског рода, а не сетити се свих невољника, страдалника и прогнаника из других народа и земаља, ма које вере они били, а нарочито наше браће и сестара на Блиском и Средњем Истоку, у Украјини и у Африци, посебно у ове свете и благе дане када прослављамо Рођење највећега Страдалника и Прогнаника у историји, Богочовека Исуса Христа, Победника над злом, смрћу и сатаном. Сећајмо их се молитвено и помозимо им делатно кад можемо и колико можемо!

    Независно од тога где живимо и радимо, у отаџбини или расејању, драга децо духовна, ми смо један, хришћански, православни и светосавски народ који су Божић и божићњи етос на посебан и јединствен начин обликовали. Божић је у срцима нашим, у душама нашим. Славећи Божић у радости и миру са свим и сваким, учили смо се светости живљења и страху Божјем. Поздравом: Мир БожјиХристос се роди! и отпоздравом: Ваистину се роди! ми смо формирани као народ мира Божјег и добре воље. То је наш велики духовни капитал. Умножавајмо га кроз правилно и свето слављење овог великог празника! Божић нас је васпитавао у свему ономе што је свето, честито и миломе Богу приступачно. Знајући то, још једампут вас позивамо: чувајмо јединство вере и Цркве светосавске и светињу овог божићњег празника као зеницу ока свога! Не дозволимо никоме да нас дели по било ком основу! Српска Православна Црква била је, јесте и биће гарант нашег духовног и народног јединства! У то име поздрављамо вас радосним божићним поздравом:

    Мир Божји – Христос се роди!
    Ваистину се роди!
    Благословена нова 2016. година!

    Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2015. године.

  • Божићна посланица Српске православне цркве

    Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2016. године

    ИРИНЕЈ

    по милости Божјој

    Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни Божићни поздрав:

    МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

    Ево нас и ове године пред празником Божића, пред празником безмерне љубави Божије, јер нам се данас у граду Давидову роди Христос Господ (Лк. 2, 11), Емануил, што ће рећи: с нама Бог (Мт. 1, 23). Ову велику Тајну Оваплоћења Бога Логоса, скривану од постања векова (Јн. 1, 2), најпре су благовестили анђели Божији својом божићном химном мира и љубави (Лк. 2, 14). Потом им се придружују пастири и мудраци са Истока, сабирајући тако небо и земљу око Богомладенца Христа, анђеле, и људе, и све народе земаљске у Цркву Бога живога (2. Кор. 6, 16).

    Како нам о догађају Рођења Христовог, које је, по светим Оцима, веће чудо и од самога стварања света, сведоче свети јеванђелисти, очевици и слуге Речи (Лк. 1, 2)? Свети апостол Матеј у своме Јеванђељу пише својим сународницима Јудејима, желећи да им на основу старозаветних пророштава посведочи да Исус Назарећанин јесте Христос или Месија, Помазаник Божији, Спаситељ света (Пс. 138; Ис. 7, 14). Због тога он своје Јеванђеље почиње родословом Господа Исуса Христа (Мт. 1, 1-17), наглашавајући тиме Његову реалну људску природу. Он у свом родослову помиње централне личности Старог Завета, посебно истичући Авраама и цара Давида, јер се за њих везивало највише пророштава о доласку Месије, која су остварена Рођењем Христовим у Витлејему јудејском (Мт. 2, 5–6). Први део Матејевог Јеванђеља нам, дакле, громко каже: Бог је постао реалан човек, ради нас и ради нашег спасења (Мт. 1, 2), а у другом делу свога родослова Матеј говори да Месија јесте Богочовек, да је Његово Рођење натприродно, од Духа Светога и Марије Дјеве (Мт. 1, 20). Узевши на себе реалну људску природу, Христос постаје један од нас (Јн. 1, 14), остајући при томе оно што је од вечности био – Син Божији и Друго Лице Свете Тројице. Ово би, у најкраћем, била благовест јеванђелиста Матеја, благовест о спасењу свих народа вером у Исуса Христа (Гал. 2, 16).

    Свети апостол Лука нам у свом Јеванђељу, које је упутио свом ученику благочестивом Теофилу (Лк. 1, 3), а затим и свакој богољубивој души, даје историјски оквир Рођења Христовог. Он апологетским сведочењем разуверава све скептике и неверујуће, који су покушавали Господа Христа да прогласе легендом и непостојећом личношћу, и уверава их да је Христос реална историјска Личност и Месија. Као историчар, Лука наводи да се Рођење Христово догодило у време римског ћесара Августа, који је владао од 27. године пре Христа до 14. године по Христу, а за време првог општег пописа становништва током Киринове управе Сиријом (Лк. 2, 2), што су историјске чињенице које не пориче ни егзактна наука. Допуњујући Матеја, јеванђелист Лука о Рођењу Христовом пише не само Јудејима него и свим народима на земљи (Лк. 2, 29-32). Лука у своме родослову наглашава да Христос јесте Спаситељ, Нови Адам, Глава и духовни родоначелник Новог Израиља, благословеног Царства Оца и Сина и Светога Духа (Лк. 3, 21–23), чиме указује на литургијску димензију овога празника.

    Да додамо укратко, као круну и печат, сведочанство светог јеванђелиста Јована Богослова о Рођењу Христовом. Овај љубљени ученик и апостол Христов додаје Матеју и Луки своје Протојеванђеље. У њему он благовести да је Христос предвечни Син Божији, Реч Божја, Логос кроз Кога је све постало (Јн. 1, 1–3) и Који је као светлост дошао у овај свет (Јн. 1, 5) да нам објави Нови и вечни Завет Бога и човека: „Јер се закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа” (Јн. 1, 17; Рим. 10, 4).

    Драга браћо и сестре, то што су јеванђелисти посведочили, апостоли и свети Оци утврдили, то и ми вама сведочимо данас, на Божић, јер је „Христос исти данас, јуче и довека” (Јевр. 13, 8). Зато вас из пастирске бриге и љубави позивамо да сви заједно узмемо учешћа у божићном празновању, да оставимо свакодневне бриге, да принесемо своје дарове Богомладенцу Христу – духовно злато, тамјан и смирну, а то значи нашу веру, наду и љубав – и да се сусретнемо са Богом и ближњима. Свети Јован Златоуст је Божић назвао кореном свих хришћанских празника јер нам је у Божићу обећано, на неки тајанствени и благодатни начин унапред даровано, и Сретење, и Крштење, и Преображење, али и Крст и Васкрсење Христово. Зато је наш народ говорио: „Без Бога ни преко прага“ и „нема веће славе од Божића”, јер је у Божићу предокушао Тајну Бога и свенародног спасења у Цркви Христовој.

    Српски народ је народ Божића, део Народа Божјег или свега рода хришћанскога. Он је и народ Светога Саве, народ светог цара Лазара Косовског и свих осталих мученика и новомученика, који у зла времена пострадаше, као витлејемска деца (Лк. 2, 16), за истину и правду Божију. Њихове жртве се сећамо и молимо их да нас у небеском Витлејему помињу у својим светим молитвама, да бисмо били достојни својих светих предака, како је говорио блаженопочивши патријарх Павле.

    Божић нам открива циљ и смисао нашег живота на земљи. Речено светоотачким језиком, Бог постаје човек да бисмо се ми људи обожили, да бисмо постали „богови по благодати” испунивши своје биће пуноћом божанске благодати. То није хришћански максимализам нити антрополошка утопија. То је реалност живота у Христу. То је духовна реалност која је дар Божића. Не дозволимо зато да нас ишта од овога света, света који у злу лежи (1. Јн. 5, 19), одвоји од љубави Божије, откривене у Христу Исусу, Господу нашем (Рим. 8, 35)! Пуноћа ове љубави је у Рођењу Христовом. Зато Божић заиста јесте „дан који створи Господ да се радујемо и веселимо у њему” (Пс. 118, 24).

    Божић нам указује и на светињу људског живота. Овај Празник нас позива на обожење, а не на уништење, на служење животу, не само биолошком већ и вечном, а не на робовање смрти. Свети старац Силуан Атонски се трудио да у животу не погази ни црва, ни мрава, ни цвет, ни најмањи стручак траве. Свему је од Бога дарован живот, а посебно људском бићу, које је у Христу икона Бога Живога (2. Кор. 4, 4). Божић нам оснажује и враћа библијски благослов: „Рађајте се и множите и напуните земљу!” (1. Мојс. 1, 22). Дај Боже да овај благослов постане мера живота српског народа и свих народа на земљи, јер би на тај начин пакао братоубиства и чедоморства био замењен рајским миром и пуноћом живота. Нека од овог Божића оживи Србија и нека наше породице испуни радост и дечија игра! Свето Јеванђеље нас управо и подсећа на то да, ако се не обратимо и не постанемо безазлени као деца, нећемо ући у Царство небеско (Мт. 18, 3). Зато је Божић празник и наше деце, празник младости и вечне будућности.

    У ове благословене божићне дане молимо се Господу, Цару мира (Јевр. 7, 2), да угаси непријатељства међу народима, да спасе људе Своје широм света и да буде милостив свима нама. Нека овај Божић призове у заједницу све оне који су се на било који начин одвојили од Цркве Бога Живога! Нека нестану јереси и расколи, да би сви људи, са страхом Божијим, вером и љубављу, приступили јединству и животу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве! За то јединство се и Сâм Господ молио у Својој првосвештеничкој молитви речима: „Да сви једно буду” (Јн. 17, 21).

    Поздрављамо божићним поздравом сву нашу духовну децу у Отаџбини и расејању и позивамо их да живе у међусобној братској љубави, у љубави Божића. Посебно се молимо за распето Косово и Метохију, нашу духовну и националну колевку, коју је велики Његош назвао „грдним судилиштем”. Док је Срба, биће и Косова! Косово је душа Србинова! Зато ће Косово и Метохија бити и остати наша земља, јер су ту наша Голгота и наш Јерусалим. Нека би Бог, Једини Човекољубац, подарио мир и благослов свему народу Свом и, по речима светог Силуана Атонског, даровао да Га сви народи на земљи познају Духом Светим, у чудесној светлости Божића!

    Мир Божји, Христос се роди!
    Ваистину се роди!
    Благословена нова 2017. година!

    Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2016.