Bicikl

Kreativni kutak

Kreativni kutak predstavlja centralno mestu u magazinu Paunovo pero! magazinu članova Klub Paunovi, u kome su objavljene pesme i kratki članci članova Kluba. Magazin Paunovo pero se štampa jednom godišnje u ograničenom tiražu.

  • Чудна је биљка тај маслачак, 
    кад кроз њега прође светлости трачак, 
    па осветли хиљаде малених тела,   
    делује као планета цела. 
    Као свећу са торте за рођендан пети,
    лако га дунеш и он узлети.
    И тако некоме писмо стигне,
    па га појури и са пода дигне, 
    помази и жељу зажели и ето,  
    опет је његов свет цели.
    Дунут кроз прозор он лети даље и неке 
    замишљене поруке шаље.
    Док је још мали и нема крила,
    нос с њим пожути и шумска вила, 
    баш свако дете с ове планете, 
    било радоснић ил' мали плачак, 
    увек ће највише волети маслачак.
    И ево сада, под старе дане,  
    не спазих биљку веселије врсте,
    која толико обрадује прсте, 
    потврдиће то и мој стари мачак, 
    као тај добри, чудни маслачак.
     
    Анђелка Јелчић
     
  • Da, ostavi me ponekad samu 
    Da u grudima svojim osvetlim jamu 
    Da, ostavi me ponekad samu    
    Da slušam džez, muziku tamnu. 
     
    Da, ostavi me ponekad samu 
    Da zatvorim vir u svome stanu 
    Da zauzdam mir u svome hramu    
    Da poslušam noć i osetim moć
    Za novi dan. 
     
    Za nove da, za nove ne,
    Za nove ja, za nove ti, 
    Za nove mi, za nove vi,
    Za dane. 
     
    Koji će doći,
    Za kad neću moći
    Da slušam srce
    Sama u noći
    I greškom poći
    Za nekim snom 
    Što nije moj.
     
    Da, ostavi me ponekad samu 
    Da čujem svoj bit 
    I namažem suza nit   
    Da premostim žal
    I ukrotim bol. 
     
    Tada, ostavi me samu
    Da strah postane prah
    Da umišljen krah
    Izgubi dah.
     
    S. T.
     
  • Ja sam vrabac, ptica mala
    volim onog ko se šala
    volim polja, volim trave  
    i devojke kose plave.
    Mrzim ljude koji ćute, 
    volim Todu kose žute.
     
    Savo Važić
  • Gle, čuju se zvuci, tanani i bledi,  
    Po noćnoj tišini skrivaju se, lepi,  
    Pa nešto u meni nagriza me, jedi,     
    Od te noćne pesme duša dršće, strepi. 
     
    Drveće mi pruža grane poput ruku, 
    Tlo podamnom nesta, sakrilo ga veče, 
    I drhtanje moje samo stvara buku,    
    Glas pesnika tajnog, pokraj srca peče, 
     
    Ko si? pita telo, što usne ne miče,
    Tajanstveni putnik, ili vesnik noći, 
    Na nekog mi tako, tvoje oči liče,
    Na nekog ko meni više neće doći. 
     
    Sećanja me plaše, satiru uz zvuke,
    Ja padam lagano, u dolinu mirnu,
    Osećam kroz kosu drhtaj neke ruke, 
    A to samo vetrić što me blago pirnu.
     
    Anđela Dragović
     
  • O, sećanja moja davna
    Gde li sam vas do sad krila?
    U nedrima svojim ja sam sama s vama bila. 
    O, sećanja moja davna
    Gde li ste do sad bila?
    U grudima svojim ja sam sebe od vas krila.
    Strah sam krila u grudima svojim
    On je jači i od mene bi
    Pa je skoro moju dušu uništio. 
    O, sećanje moje, tajno moja iz mladosti rane
    Ne moram te više kriti, sada znam:
    'Šta je bilo više nikad neće biti!'
    Od sećanja moga sad su osećanja jača
    I moj život ona krase, pa mi suze retko obraz kvase.
    Mir i radost žive u grudima mojim 
    Ja sad znam šta ću sa životom svojim!
     
    Dubravka Zarač 
    Iz opusa pesama Život moj
  • Ja više ne mešam heroje i antiheroje.  
    Za sobom čistim.  
    Pognem se da poljubim izraslo cveće.
    Volim kada ljudi koje volim odluče da vole sebe.
    Makar me to koštalo gubitka njih. 
     
    Govorim istinu.
    Čak i onda kada na prvom sastanku
    Cosmopolitan kaže No, no, no.
    Fotkam, crtkam, piskaram, sviram, pevam,
    vežbam i igram.
    Sve podjednako loše.
    I u tome uživam. 
     
    Oslobađam se da govorim javno.
    O stvarima koje me se tiču,
    a i o onima kojima me se NE.
    Slobodno pišem, jer slobodno mislim.
    Ne plašim se da kažem čak ni ono u šta ne
    verujem.
    Neki to zovu sarkazam, neki znam te, znaš me,
    a neki jednostavno - humor. 
     
    Otvaram sva vrata i ulazim u sva skrivena
    dvorišta.
    Osim u ona koja biram da su za mene i dalje
    zaključana.
    Imam lep rukopis, otisak, utisak, i profil nosa,
    Kulturom se bavim građevinski, a građevinarstvom 
    kulturno.
     
    Podstičem ljude da napreduju.
    U onome što oni sami vide kao napredak.
    Nisam zlonamerna.
    O ljudima ne mislim loše i ulažem napor da ne
    mislim da oni misle loše o meni.
    Jer me to koči.
     
    Hrabra sam.
    Izlažem se riziku da promašim metu, ali barem
    znam da sam razapela strelu.
    Udobno hodam kroz nepoznato.
    Širom otvorenih očiju.
    Tražim.
     
    Ne plačem više tako često.
    Ipak, ne želim da zaboravim da plačem.
    Ljudi me pogađaju, ja pogađam njiih.
    Još uvek verujem u ideale, snove bolje sutra,
    ali i bolje ovde i sada.
     
    Nadam se.
    Pristajem da ne znam i da budem pozitivno 
    iznenađena.
    Verujem u sebe.
    U svoje moći da pozitivnim razmišljanjem 
    privučem.
    Pozitivne ljude, dela, situacije koje me čine 
    smislenom i srećnom.
     
    Uzimam dok još mogu da dam.
    Dajem, jer znam da će se sigurno jednom,
    u jednom obliku, taj bumerang vratiuti.
    Toliko putam me je udario u glavu i vratio mi
    osmeh na lice.
     
    Male stvari naravno.
    Radim koliko mogu u ovom trenutku.
    Odlolevam pritiscima neuzvraćajući istom
    merom.
    Svoju meru tražim.
     
    Skupljam delove sebe kraj puta, usput.
    Sklapam puzlu, gradim se.
    Ušivam izgubljene dugmiće na kaput.
    Trajem, opstajem i dajem.
    Gledam kako bubica umire i, plačem.
    Zaista saosećam.
     
    Do sada sam učila iz nekontrole.
    Sada iz kontrole.
    Reči, misli, osećanja.
    Da! Sve je u redu!
    Spavam, sanjam, dišem, živim.
     
    Pesmu O' ruk! kao tehniku sopstvenog bodrenja napisla je S. T.
     
  • U kući starog slamenog krova 
    Starica mila kraj male peći 
    Kroz maglu čita nečitka slova    
    U hladnom mraku pre no će leći. 
     
    Paperje meko s niskog divana 
    I stara lampa napuklog stakla 
    Na krivom stolu oskudna hrana    
    Suva, što nije starica takla. 
     
    Dok papir steže mršava
    Ona i soba ko jedno da su 
    Na tamnom zidu venac od luka
    Što bela krilca pa peći rasu. 
     
    Nežno ko da se plaši od loma
    Starica svija komad papira
    Kraj nogu leži mačka joj troma
    Trbuhom pored sivog tanjira.
     
    Tanka prašina sa slamenog krova 
    I bose noge kraj stare peći 
    Još jednom čita nečitka slova   
    Starica mila pre no će leći.
     
    Anđela Dragović
     
  • Grupe zaboravljenih cvrkuta ptica
    slama tišinu uspavanog jutra. 
    Grupa senki odlazeći sa zelenih brda 
    obećava svoj zagrljaj u novom sutra.
    U grupi dece neko obećava
    crvene cipelice za u nesigurnosti otpevanu pesmu.
    Tihu, stidljivu i blagu,
    u svojoj nesigurnosti neizmerno dragu.
    Grupa žurno raspravlja 
    i brzim korakom nekuda kreće.
    Prekratko oči upijaju slike.
    Kao na bisernoj niti
    nižu se lica straha, neizvesnosti, sete i sreće.
    Grupa ljudi u nekom drugom danu,
    Zatvara nekakav neobični krug.
    Priča, smeje se i plače, 
    tamo gde je minut dovoljno dug.
    Ne meri se onako kako se obično meri vreme, 
    taj minut prolazi tek kada se spozna sopstveno breme.
    Na tom čudnom satu su otkucaji srca,
    uzbuđenih, srećnih, tužnih, zarobljenih strahom.
    I strepnja vreba gde da se zavuče,
    u pukotini duše obasjane mrakom.
    Tad magični sat čestice svetlosti rasprči,
    cepajući kartu strepnje da svoje putovanje završi.
    Ova grupa neobičnih ljudi,
    u jednoj staroj sobi ispričanih priča,
    pruža ruke onima koji su pali.
    Odrasta iznova kroz sva neproživljena detinjstva, 
    postajući ponovo mali.
    Da bi postali veliki ljudi.
    Oni kakvih je jako malo.
    I svi su dobitnici crvenih cipelica
    I niske bisera sa licima priča biće njihov dar.
    Oni su retkost, jer njima je stalo.
    Hvala vam grupe na ličnom rastu uz vas.
     
    Anđelka Jelčić