Bicikl

Pozorište Slavija

Pozorište Slavija je još po mnogo čemu jedinstveno pozorište u Beogradu i Srbiji, specifičnog duha i originalne pozorišne koncepcije koja unosi jednu posebnu boju u pozorišni život glavnog grada. Za kratko vreme, od kraja 1995. godine kada je osnovano, zahvaljujući pažljivo odabranom repertoaru, zauzima značajno mesto ne samo među beogradskim pozorištima. Dokaz za to je što su ti rezultati prepoznati i od naših mnogobrojnih gledalaca i stručne javnosti. Posebna pažnja je posvećena savremenoj domaćoj dramskoj produkciji, kao i žanrovskoj raznolikosti repertoara. Pored sopstvene produkcije na sceni ovog pozorišta je izvedeno preko 100 predstava mnogih pozorišta iz naše zemlje, bivše SFRJ, kao i Evrope, Azije i Latinske Amerike, Afrike. Učesnici su na preko 60 domaćih i međunarodnih festivala, kao i dobitnici najznačajnijih nagrada na mnogim festivalima u zemlji i inostranstvu.

  • Коштана!

    Данас сам са пријатељима из Клуб Паунови! у Позориште Славија гледао представу Коштана! аутора Бора Станковић. Представа је извођена у режији Велимир Митровић и адаптацији Бошко Пулетић, док су глумили Весна Паштровић, Бошко Пулетић, Лепомир Ивковић и Жарко Степанов.

    Бошко Пулетић о адаптацији каже: Знам да је пуно пута управо тако постављен, али никада нисам поверовао да је Коштана комад са певањем и пуцањем. Покушао сам први пут да значајније у представу уклопим оно што је Бора рекао у наслову и карактеризацији лика, да је Коштана циганка Играчица  и певачица. Све песме које Коштана пева су записане и оне су изразито лирске, али међу њима нема ни једне која оправдава хаос и помаму за њом о којој говори Арса у комаду. Шта је Коштана играла није тачно записано (сем сигурно чочек) а ја сам поверовао да је пре свега еротичност њене игре, разлог толике њене популарности. Тадашње Врање било је граница две државе и тромеђа три народа Турског, Албанског и Српског. Зато су у музичкој подлози заступњена сва три етно мелоса. Коштани се нуди повлашћен и ситуиран живот у најбогатијој кући у граду, али у суштини златни кавез! Између Хађи Томине куће (златног кавеза) и черге, Коштана бира чергу, јер тиме бира Слободу! Ја никада нисам поверовао да је Коштана мелодрама са депресивним крајем. Сматрам да је то прича о избору. О избору да се уда за особу која је воли и која је зове да побегну заједно, да се уда за сина највећег газде у тадашњем Врању. Ипак, она бира да плеше и пева! За мене је прича о Коштани одувек била прича о људској потреби за: Слободом! Милисав Миленковић: Жал за младост није жал за оним што је било лепо и велико, па неповратно прошло. То није јаук сагореле и потрошене страсти, то је много више - жаљење за оним што није било, што се није имало, нити остварило. У Борином Врању се никада не спава, него се љуби и плаче, ноћ и дан. И једна мисао лута, у сред Врањанске ноћи обасјане месечином... да је све у свему: Само када се иде до краја! Живот постоји само док постоји љубав! А своју уметност Бора Станковић је посветио неутољеној жудњи за љубављу и слободом. Надахнут тим идеалима он је наш савременик, а то ће остати и будућим нараштајима.

    Сјајно је што се Позориште Славија одлучило да постави на репертоар позоришни комад Коштана! и на тај начин спаси част националне драме! Ја сам вечерас гледајући позоришну представу Коштана у значајној мери оплеменио и унапредио сопствени живот и при том се осећам: Фантастично!

  • Prva parnica

    Godine 1896. napisao sam Prvu parnicu, šalu u tri čina, koja je 1897. godine četiri puta prikazivana na beogradskoj pozornici, no koji komad, po mišljenju i mome i tadanje kritike, nije uspeo... ali je on prilikom propasti pozorišne arhive, 1915. godine, propao negde i nije više nađen. Možda je to i dobro, a možda i nije, jer, koliko ga se sećam, osnova na kojoj je zamišljen i razvijen bila je dosta dobra, te ne bi bio uzaludan trud oko njegove prerade.

    Branislav Nušić

    Danas sam sa prijateljima iz Klub: Paunovi! prisustvovao izvođenju predstave Prva parnica koju je napisao Branislav Nušić, reditelja Marko Misirača. Postavljanje na scenu komada Prva parnica predstavlja poseban kuriozitet i izazov za kompletnu autorsku i glumačku ekipu kada se zna da je svoje prvo i do danas jedino izvođenje na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, ova šala u tri čina imala krajem pretprošlog veka i da je od njenog prvog izvođenja prošlo gotovo 120 godina.

    Sistem vrednosti i moralni postulati vezani za vreme u kome je komad nastao i koje Nušić propagira danas su do te mere urušeni, da naivno i gotovo tragikomično deluje ogromna briga i griža savesti glavnog junaka, trgovca Mladena, što je načinio jedno malo zlodelo iz najboljih, roditeljskih namera. Dragocenost postavljanja ovog komada leži baš u tome što ćemo se kao publika gorko nasmejati sami sebi kada vidimo koliko nam je nekada bila važna iskrena i čista ljubav, spremnost na žrtvu i ostali motivi koji nagone mlađe likove u ovom komadu da delaju onako kako delaju. Na drugoj strani, generacijski sukob u komadu (otac koji želi sve najbolje za svoju decu i deca koja ne žele da idu roditeljskim stopama već hoće sami sebi da kroje sudbinu) je nešto što u raznim varijantama i dan-danas postoji i u čemu će se mnogi prepoznati.

    Posetom pozorištu i gledanjem sjajne predstave koju su izveli: Marko Baćović, Stefan Budnalo, Vasilija Kokotović, Mitar Nikitović, Vladimir Tešović, Jelena Đukić i Andrej Pipović, sam u značajnoj meri oplemenio i unapredio kvalitet sopstvenog života: I like it !

  • Ko se boji Virdžinije Volf?

    Danas sam, prvi put posle 30 godina, posetio pozorište ~ Pozorište Slavija ~ i sa svojim prijateljima, odgledao pozorišnu predstavu: Ko se boji Virdžinije Vulf?

    Kako je lepo u pozorištu! Mirno! Pozorište Slavija je na mene ostavilo jak utisak. Crvene tapacirane stolice, namerno neokrečeni, skoro goli zidovi sa kojih vise reflektori. Ipak, unutra je čisto i uredno. Večeras je bilo puno! Puno negovanih, čistih, urednih, lepo obučenih ljudi! Ja sam uživao u svakom trenutku ove predstave koju su vrhunski, sa scene glumili: Milan ~ Lane ! ~ Gutović, Branka Šelić, Staša Radulović i Miljan Prljeta. 

    Posetom pozorištu sam u značajnoj meri oplemenio i unapredio kvalitet sopstvenog života: I like it !

  • Jasmin na stranputici

    Danas sam sa prijateljima iz: Klub Paunovi! u Pozorište Slavija gledao pozorišnu predstavu Jasmin na stranputici koju je napisala Ljiljana Lašić, u režiji Vladimir Lazić u izvođenju glumaca: Rada Đuričin, Ljiljana Lašić, Ivan Bosiljčić.

    Jasmin, mladić koji je zalutao u zemlju u kojoj traži spas od rata i strahota kojima nije pripadao, koje ničim nije izazvao, ali čiji ga odjek prati u stopu. Da li je Beograd spas, da li će u njemu pronaći mir, ili bar dobiti vizu za neku drugu zemlju, za neki drugi srećniji svet? Marlena, psihijatar, čija je sudbina slična svim dušama odraslih u vremenu komunizma i koja tek na kraju života nalazi utehu u veri svojih dedova koje se tako lako celog života odricala. Njena pobožnost, tako naknadna, ne donosi mir njenoj izgubljenoj duši. Bila je kćer ambasadora u Francuskoj i slepo je brinula o ocu ne vodeći računa o sebi. Ne vodeći računa o svom tek rođenom detetu za koju su joj govorili da je preminulo na porođaju. Da li je Jasmin, koji je od strahota građanskog rata u Bosni i Hercegovini pobegao dok su mu na njegove oči ubijali oca i majku, upravo Marlenin davno izgubljeni, nikad voljeni sin čiji je sadašnji cilj da se iseli u Kanadu?

    Ova teška i pre svega tužna pozorišna predstava je na mene ostavila snažan utisak. Ipak, osećam kako sam unapredio i oplemenio sopstveni život.

  • Amerikanac u Beogradu

    Večeras sam sa prijateljima u Pozorište Slavija gledao predstavu Amerikanac u Beogradu od Branislav Nušić, u adaptaciji i režiji Velimira Mićkovića. 

    Kakve sve nepredviđene životne okolnosti snađu Amerikanca koji se zaljubio u ženu svog najboljeg prijatelja iz detinjstva pokazali su nam sjajni glumci: Gojko Baletić, Nela Mihajlović, Boško Puletić, Sonja Knežević. Do suza sam se smejao! Urnebes!